11 Hrvata je ove godine u Beogradu promenilo pol

Hirurško odstranjivanje genitalija i “ugradnja” novog polnog organa poslednje su radnje u procesu tranzicije. Prvi korak je psihijatrijsko-psihološka procena i ona je veoma važna, jer stručnjaci tu treba da utvrde da li je osoba zaista spremna na tako važnu životnu odluku i da li postoji bojazan da će za neko vreme hteti da se “vrati nazad”, u stari pol: 

“Odlično sarađujem sa psihološkinjama iz Hrvatske Ivom Žegur i Natašom Begić Jokić. One jako dobro pripremaju transrodne osobe”, kaže dr. Đorđević. 

Upravo zbog te dobre pripreme nije bilo slučajeva, naglašava, da je neko od njegovih pacijenata hteo da se vrati u stari pol, ali je zbog pogrešnog lečenja u inostranstvu on sedmoro pacijenata iz sveta “vratio nazad”: 

“Ljudi odu na neku destinaciju, napiju se ili ko zna šta, pa se muškarci ujutro probude kao žene. I onda nastaje panika”, slikovit je doktor. 

Da ne bi došlo do takvog neželjenog scenarija, dr. Đorđević je sve vreme u kontaktu sa kolegama iz Hrvatske sa kojima profiliše pacijente u procesu psihijatrijsko-psihološko-endokrinološkog praćenja. Još 2014. godine dr. Đorđević je u hrvatskom Saboru učestvovao na sednici Odbora za zdravstvo, i u parlamentu imao prilike da govori kao hirurg koji leči najviše transrodnih osoba iz Hrvatske. Ponudio je tada saradnju i pomoć u obučavanju timova koji bi radili ove zahvate, kao što je pomagao i pacijentima u Brazilu, Južnoj Africi, Japanu… Međutim, do obučavanja hrvatskih lekarskih timova nije došlo, takve operacije se u Hrvatskoj ne izvode, pa transrodne osobe i dalje odlaze na operaciju promene pola u Beograd. Zato postoji saradnja u pripremi pacijenata što je, kaže doktor, dovoljno jer nema potrebe da na malom prostoru budu dva-tri tima, pošto nema ni toliko pacijenata. 

“Mnogo je važnije da jedna država prihvati sve svoje građane i pokaže dobru volju da se brine o transrodnim osobama”, kaže on. 

Sledeći korak u pripremi za transformaciju je hormonska terapija. Muškarci uzimaju estrogen, žene testosteron. U toj fazi počinju da bivaju vidljive i fizičke promene na koži. Terapija se po pravilu uzima oko godine dana. Osobe koje i fizički žele da odstrane obeležja pola u kojem su rođene tada odlaze na operativni zahvat. Muškarci se kastriraju i formiraju im se stidne usne, a mogu da im se ugrade i silikonske grudi. Ženama se od klitorisa rekonstruiše penis, vade se jajovodi i materica, odstranjuju dojke. Zahvat, zavisno od složenosti, košta oko osam hiljda evra. Pacijenti iz Hrvatske taj iznos podmiruju sami.

Jašinu operaciju u celosti je platio slovenački Zavod za zdravstveno osiguranje. Sa dve trećine iznosa operacije Srbija sufinansira promenu pola svojim državljanima. Bosna i Hercegovina i Makedonija su u istom košu kao i Hrvatska. Ne plaćaju ništa. U Crnoj Gori dosada je samo jedna osoba promenila pol pa je država pokrila taj trošak. Za pacijente koji u bolnicu u Beogradu dolaze iz drugih zemalja zahvat košta više, oko 15.000 evra, što je opet, recimo, oko šest puta jeftinije nego u Americi. Stoga i ne čudi da u “ST Medicu” doslovno dolaze ljudi iz celog sveta. 

Dr Miroslav Đorđević je u kontaktu i sa detetom slavne pevačice Šer, Čezom Bonom, koji je rođen kao žensko. Kada se Čez odlučio na hiruršku promenu pola, došao je da tu operaciju obavi u “ST Medici”, bolnici u kojoj je prošlog utorka lekarski tim ženu iz Saudijske Arabije “pretvorio” u muškarca. 

“Transrodnost je stanje kod kojeg postoji rodna neusklađenost – osoba se rađa genetski kao pripadnik jednog pola, ali ne prihvata izgled svog tela i genitalija i teži da bude drugog pola. To je nemoguće sprečiti, a ako im se ne pomogne, njihovi životi mogu da završe tragično. Obično se smatra da je operacija srca potrebna, da šećer treba lečiti, ali da se transrodne osobe na operacije odlučuju iz hira, što je potpuno pogrešno. Ti ljudi pate i mentalno i fizički. Glavni problem se javlja u adolescenciji kada prolaze ‘pogrešan’ pubertet, pa tada muškarcima rastu grudi, a ženama penis, gaće se napune pa se stide da idu na kupanje. Lekarska dilema je treba li ‘blokirati’ pubertet u transrodnih osoba, da li bi to dovelo do ugrožavanja razvoja osobe”, kaže dr Đorđević. 

“Još u ranom detinjstvu sam osetio da sam ‘drugačiji’. Od lutaka su me više zanimali fudbal i kamioni, imao sam prijatelje, a ne prijateljice. Kad smo se igrali, ja sam u igri uvek želeo da promenim ime, da budem muško. U školi mi je bilo najteže. Ličio sam na dečaka, a drugi su znali da to nisam pa su me zezali. Pre četiri godine započeo sam tranziciju. Postupak je dugo trajao – od psihijatrijske procene, hormonske terapije, menjanja dokumenata… Iz malog sam mesta, ali sam na celom svom putu imao podršku okoline iznad očekivanja. Tata mi je bio velika potpora”, kaže Jaša. 

“A kako je majka reagovala?”, pitamo ga. Zaćutao je, pognuo pa podigao glavu i izgovorio: 

“Ne razgovara sa mnom. Nije prihvatila”, odgovara. Dr Đorđević u tom trenutku poziva vozača da Jašu odveze do apartmana: 

“Od zahvata do skidanja konaca prođu dve nedelje. Mi sve vreme dajemo punu podršku pacijentima. Na usluzi smo im od aerodroma do aerodroma. Ti ljudi prolaze kroz pravi pakao i bilo bi strašno da ih ostavimo same, da traže lekare”, kaže dr Đorđević, čovek koji je do sada obavio više od hiljadu operacija promene pola.

Jedan od medijski eksponiranijih slučajeva u Srbiji, o kome su pisale svetske novinske agencije, je sudbina majora srpske vojske, koji se izjasnio kao prva transrodna osoba u vojsci na Balkanu, nakon čega je penzionisan. Danas je major – Helena: 

“Bio je otac četvoro dece, sada im je majka”, izgovara lekar, ustajući od stola do ormana iz koga vadi razglednice i pisma zahvalnosti koje su mu ih poslali pacijenti kojima je promenio život. 

“Šalju mi čestitke za Božić, javljaju se, ako je neko od njih u prolazu u Srbiji, nađemo se, odemo na večeru, ispričamo se. I ja se njima javljam kada sam na putu u njihovom kraju”, kaže. 

Dok se penjemo na sprat bolnice, do operacionog bloka u kome se nalaze dve sale, doktor nam priča da u svetu ima oko tri miliona transrodnih osoba. U Hrvatskoj je njih dvestotinak “zarobljenih” u pogrešnom telu: 

“To je ogromna populacija koja zahteva svaki vid pomoći i pažnje”, izgovara svetski lider genitalne hirurgije, prilazeći stolu na kome je ležao pacijent spreman za operaciju. Uz sto su hirurški instrumenti – dr. Đorđević kaže da su mu glavni makaze i pinceta. Pored pacijenta je bio doktorov tim – asistenti dr. Marta Bižić i dr. Marko Benčić, anesteziolog dr. Aleksandar Vranjac, instrumentarka Slađana Pavičević, instrumentar Uroš Milanović i anestetičar Radivoje Milovanović, nabraja doktorka Slavica Pušica, spomenuvši još da je glavni anesteziolog Gradimir Korać, a urolog Vladimir Kojović. 

Operacije promene pola su veoma složene i traju po nekoliko sati. Mnogo je kompleksnija transformacija žene u muškarca. Na operaciju mogu stariji od 18 godina, a najviše je onih u uzrastu od punoletstva do 25. godine. To je dokaz da je društvo bolje prihvatilo transrodne osobe koje sada lakše nego ranije “izlaze iz ormana”. Još pre dvadesetak godina na promenu pola su dolazile osobe starosti od 40 do 50 godina, sad su pacijenti tih godina retkost. 

Dr Miroslava Đorđevića pitamo je li u jednoj konzervativnoj zemlji kao što je Srbija izložen pritiscima sredine koja ne odobrava njegov rad. Kaže da pritisaka nema, da ih je bilo u početku i da su uglavnom dolazili od lekara i da među njegovim kolegama interes za transrodnu hirurgiju nije postojao. Ali u Centru se razvijala ova grana hirurgije, uvodile su se nove tehnike, proznalazila rešenja. Svi rezultati objavljuju se u vodećim svetskim medicinskim časopisima, što radi tek pet-šest centara u svetu. Kad smo već kod pronalaženja novih rešenja, dr Miroslav Đorđević kaže da će sledeći korak koji namerava da preduzme, i to uskoro, biti – transplantacija penisa. Ko zna, možda baš pacijentu iz Hrvatske.
IZVOR(B.92)

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *